Од дописника из Париза

Париски стан Фернанда Арабала личи на Али-бабину пећину која крије ретку уметничку ризницу.

Просторије које је овог априлског поподнева освојила раскошна светлост испуњене су сликама и предметима његових пријатеља Јонеска, Дарија Фоа и Кундере.

Око њих се тискају студенти драматургије из Солуна које смо затекли у посети Арабалу и други патафизичари, који су им дуго причали о свом духовном вођи, писцу Алфреду Жарију, творцу овог концепта патафизике као „науке измишљених решења”.

У центру гравитације је Арабалова појава, живахна попут чигре и поред његових осамдесетак година. Овај песник, филмски редитељ, романсијер и драматург шпанског порекла снимио је седам дугометражних филмова, написао 14 романа, стотине књига поезије и позоришних комада, од којих ће последњи, „Чекај ме на небу, љубави моја”, имати светску премијеру у Београду 25. априла, на малој сцени позоришта Мадленијанум, у извођењу Добриле Стојнић и у режији Тање Мандић Ригонат.

На једном од зидова је пародија „Тајне вечере”, коју је по његовим скицама осликао шпански сликар Мартин Фелез,у чијем је центру Арабал, окружен патафизичарима и уметницима који су обележили XX век, међу којима су Дали, Јонеско, Набоков, Кафка, Кундера, Мишима, Дишан, Борхес, Пикасо, „можда не најинтелигентнији, али вероватно најгенијалнији”.

Није лако започети разговор са једним од интимних сведока XX века, његових уметничких врхова и његових ратних суноврата.

Затвор ми је учврстио ставове

Арабал, међутим, не делује као неко ко носи тежину година и спознаје,већ као несташни вилењак, алхемичар који влада тајнама и овог и оног света.

– Ништа не узимам озбиљно, али готово све схватам трагично. Саслушали су ме (помало) када сам својевремено говорио о страхотама франкизма, много мање када сам говорио о Полу Поту. Како би припремили Алцхајмера, политичари вежбају да све забораве.

Комад „Чекај ме на небу, љубави моја” је монолог жене која се спрема да се придружи ономе ко је чека на небу. То нас враћа на Ромеа и Јулију, Фанда и Лис, Нађу и Бретона, Далија и Галу…

– Овај комад је делимично аутобиографски. Гала је имала крила, кад год би је Дали пољубио она би лебдела. Односи између „Њега” и његовог оца нису, наравно, моји. У комаду чујемо ехо оних који одбацују осредњост. Позив на слободу, на индивидуалну одговорност. Суочени са носорозима који приказују Адама и Еву са пупком – каже Арабал.

Прве клице овог комада су зачете у затвору још 1967. године у коме се Арабал обрео када га је Франкова полиција ухапсила због једне посвете која је оцењена као „светогрдна и непатриотска”. Тешке казне се извукао захваљујући изузетном залагању европских интелектуалаца који су тражили његово ослобођење.

– Затвор (у коме сам мислио да ћу провести дванаест година) учврстио ми је ставове. И скромност. Помогао ми је да проширим хоризонт. Ко нема ништа, ништа не ризикује.

Бекет је тим поводом написао снажно писмо судијама у коме тражи да ослободе Арабала јер он већ довољно пати „како би нам пружио дело”.

– Бекет је говорио о себи као песнику, као ствараоцу који то познаје. Знао је по коју цену успевамо да освојимо делић истине. Истина је застрашујућа. Филозоф одређује задатак уметности како би нам помогао да не подлегнемо спознајући истину. Дављеник има воду у устима.

Затворска епизода је била пресудна за Арабала и због тога што га је приближила искуству његовог оца, који је страдао од франкистичког режима након што се определио за републику. У писму генералу Франку из 1971. године Арабал се обрачунава са тоталитаризмом и прокламује жестоку љубав за слободом.

– Када сам сазнао како се мој отац понео 1936. године, постао је мој модел. Одбијао сам да његов пример остане непознат, да његов глас буде угушен. Да његов чин верности својим принципима буде заборављен, искривљен, оклеветан. Пишем  како би ме читао у дијагонали.

Обрачун са неправдама, нетолеранцијом и глупошћу, чији ехо налазимо у његовим романима, поезији, драмама и филмовима последица је искуства шпанског грађанског рата и личне трауме коју је доживео након што је сазнао од мајке да је она била та која је потказала његовог оца, уз објашњење да је то било „за његово добро”.

– Можда је моја биографија „за пример”. Тужан пример свакако. Мој отац и моја мајка су припадали двема братоубилачким таборима. Ову драму грађанског рата сам нажалост делио са сународницима. Има неких гондола које су заробљене у каналима од челичне пиљевине.

Као што су дада и надреализам били одговор на апокалиптични свет после Првог светског рата, позориште апсурда и покрет „паника”, који је 1962. године основао са пријатељима Јодоровским и Топором, одвојивши се од Бретоновог круга надреалиста, био је одговор на епоху која је уследила након Другог светског рата, а која се показала изузетно креативном…

– Расправља се о тој етикети „апсурда” која је прилепљена на рад неких уметника после Другог светског рата. Зар дада не произилази у великој мери из апсурда? Бекет није себе сматрао „драматургом апсурда”. Био сам сведок његове реакције на есеј Томаса Еслина. Збрка? Зар она није постала још већа након два тако крвава рата? Када се латим писања више не личим на себе. Какав суноврат!–каже Арабал.

Збрка, противречности, бруталност и богатство које налазимо у Арабаловом позоришту нису ништа друго до одраз света.

– Све то чини нити стварности. Разнолике, променљиве, недокучиве у свој својој сложености. Збрка је друга реч за сложеност. Моје позориште покушава да одражава овај вртлог. Као да ми по темену игра балерина на врховима прстију.

Исмеван због ниског раста

Одговоре на ову збрку потражио је у математици, која је постала једна од главних сфера његовог интересовања, уз шах, у коме важи за једног од светских стручњака. Бретон га је често опомињао због тога што би у току вечери играо бескрајне партије шаха са Марселом Дишаном.

– Шах и математика су веома богати и сложени, али подлежу правилима. Хватамо се за Аријанину нит која не постоји у стварности. То ми служи да овладам збрком како бих поштовао измирење супротности. Свака лепота је успавана.

Захваљујући овој страсти за шахом открио је „Политику” и научио ћирилицу како би анализирао партије Глигорића, Љубојевића и других шаховских мајстора.

– Током десетак година сам читао ваш лист, тачније његову шаховску хронику. За мене је она била најбоља на свету. Био сам (и остајем) пријатељ ваших великих мајстора, којима сам се дивио. На екипним светским шампионатима увек су играли за прво место. Најбољи лист је зато био у Београду. Трудио сам се да дешифрујем ћирилично писмо, како бих покупио мрвице са гозбене трпезе. Мајстор не објашњава, већ описује.

Ова страст за шахом је утицала да развије личну теорију о односу памћења и случаја и дође до закључка да је „живот памћење, а човек случајност”, како је написао 1962. године.

– Нећу да говорим као Брехт. Нећу ни да се ослањам на дидактичке теорије. Полазим од сопственог искуства. Од сопствених „околности”. А ако је мој текст успео, то значи да се уздигао до универзалног… да оставимо скромност по страни. Хедона је кћерка Ероса и Психе.

Једна од последица отпора франкистичкој диктатури је била и жеља да раскине са вредностима и са канонима образовања које је примио у детињству, због чега је изопачавање светог, изокретање верске симболике у срцу његовог дела.

– Ако Бог постоји, он може само да буде на страни слободе. Да ли је створио зло како би сам имао избор? Да ли би Бог био највернији анархиста? Да ли сања да се не би досађивао док спава?

Из љубави према различитости је Арабал (коме су се школски другови подсмевали због ниског раста) развио естетику наказног, ружног до одбојности, какву налазимо код дадаиста или британских сликара Френсиса Бејкона и Лусијана Фројда.

– Без разлика нема живота. Дакле ни противречности, богатства, слободе. Чак ни о атеизму не пишем као о верским заповестима.

Бог је направио блог

Пошто је изгубио породицу у Шпанији, Арабал је пронашао нову у Паризу, у друштву Јонеска,Бекета, Адамова, Далија, Пикаса, Ворхола, Керуака, Буњуела, у епохи када је уметнички живот кључао у француској престоници.

– Из тог времена носим заносне успомене. Незаслужене. Сви ми смо били „десперадос”, странци. Многи су допринели слави париске школе. Доказивали смо да треба имати ноге, а не корене. Њихова машта никада није пустила стомак.

Волео сам њихов хумор. Њихову генијалност. И жалим за њиховим трагичним животима, као у случају Адамова. Волео сам да играм шах са Бекетом, да се упуштам у разговор са Јонеском, попут лавиринта, да уживам у дослуху са Буњуелом и Борхесом. Њихови клеветници трче за поезијом: ја се кладим на њу.

Данас његова уметничка породица укључује, између осталих, Умберта Ека, Милана Кундеру, Даријана Фоа, Луиз Буржоа и, однедавно, Мишела Уелбека.

– Сваке године, на пример, одлазим да посетим Луиз Буржоа у Њујорку. Управо сам јој уручио титулу „витеза велике трбушине патафизичара”.

Арабал каже да није политички ангажован, али да гаји симпатије према анархизму. Где се данас налази бунт?

– Чини ми се да се данас бунт, као и увек, налази у вољи и потреби да се самостално мисли и да се побегне од конформизма било које врсте. Али поклоници монохромног  објављују: прилика је бледољубичаста.

Арабал, који ће присуствовати премијери свог комада у Београду, један је од ветерана Битефа, на коме је још 1968. године освојио „Гран при” и награду публике за представу „Гробље аутомобила”.

– Битеф се показао у свом сјају са Миром Траиловић и њеном екипом. На њему су изведене најинвентивније и најзахтевније представе. На крају шестог дана Бог је направио блог и одморио се, завршава овај разговор Арабал, који се спрема да Београђанима прикаже и своју серију видео-радова и блогова.

– En préparant cet entretien je ne savais pas où  commencer. C’est difficile d’entamer la conversation (même par email) avec un des témoins privilégiés du XX siècle, de sa grandeur artistique et ses horreurs meurtrières… Est-ce que vous prenez au sérieux ce rôle de témoin ?

Personnellement, hélas, je ne  prends rien  au sérieux.  Mais presque tout au tragique. On m’a écouté (un peu) pour  les  horreurs du franquisme. Beaucoup moins  pour  Pol Pot  (par exemple) quand je les ai décrites en leurs temps. Pour préparer leur futur Alzheimer  les politiciens entraînent leur mémoire à tout oublier.

– « l’Adieu aux dinosaures » est une histoire d’amour qui se relève dans le « monologue d’une femme qui s’apprête à rejoindre celui qui l’attend au ciel ». Ce texte évoque l’histoire d’amour des couples comme Roméo et Juliette, Fando et Lis, Nadja et Breton…mais l’inspiration était le couple Dali et Gala ?

« Adieu aux dinosaures » est en partie autobiographique.  Gala avait des ailes : dès que Dali l’embrassait il planait.  Les rapports de « Lui » et de son père ne sont évidemment pas les miens

– Vous le présenté comme « les cris de ceux qui  s’écartent de la médiocrité »….

On entend l’écho de leur réverbération.  Un appel à la liberté. A la responsabilité individuelle. Face aux rhinocéros qui peignent Adam et Eve avec un  nombril.

– Cet pièce, vous avez écrit qu’elle est germée dans la prison franquiste en ’67. Ce fut un moment déclencheur pour vous ?

La prison  (où j’ai cru peut-être devoir passer douze ans) m’a affermi dans mes positions. Et  dans ma modestie. A-t-elle été un   déclencheur?    Elle m’a permis d’élargir mon horizon. Qui n’a rien… ne risque rien.

– La révolte contre l’intolérance et l’injustice est présente dans votre œuvre depuis cette époque…Dans Lettre au général Franco vous proclamer votre amour de la liberté, contre la dictature. C’est aussi grâce à un attachement à la mémoire de votre père ?

Lorsque j’ai appris son comportement de juste en 1936,  il est devenu mon modèle. J’ai refusé que son exemple demeure caché. Que sa voix soit étouffée. Que son geste de fidélité à ses valeurs soit terni, dévoyé, calomnié. J’écris pour qu’il me lise en diagonale.

– Dada est Surréalisme était la réponse des artistes aux monde apocalyptique après la Première guerre mondiale ; le théâtre d’absurde et le mouvement Panique au Deuxième guerre. Absurde et confusion sont au cour d’une époque après guerre qui fut extrêmement créative…

On discute à propos de  l’étiquette d’« absurde » apposée sur l’œuvre de certains artistes après la seconde guerre mondiale. Dada ne ressortit-il pas beaucoup à l’absurde? Beckett ne se considérait pas comme un « dramaturge de l’  absurde ». J’ai été témoin de sa réaction lorsqu’il a reçu l’essai de Thomas Esslin. La confusion ? …   n’a-t-elle fait  que croître après deux guerres aussi meurtrières ? Lorsque je me mets à écrire  je ne suis plus le même. Quel abîme !

– La confusion, des contradictions, la brutalité, la richesse qu’on trouve dans votre théâtre est un reflet du monde ?

Je l’espère. Tout ceci  forme la trame du réel.  Varié, changeant, insaisissable dans toute sa complexité. Confusion est un autre mot pour complexité précisément. Mon théâtre tente de refléter ce maëlstrom. Sur  ma nuque une ballerine claque des talons.

– Votre propre expérience a montré, dans une façon terrible, ces contradictions – votre père disparu, après avoir être condamné a morte et votre mère qui a dénoncé votre père au régime franquiste…

Peut-être ai-je eu une biographie «exemplaire».  Tristement «exemplaire» en ce sens. Mon père et ma mère appartenaient aux deux courants fratricides. Ce drame de la guerre civile, je l’ai malheureusement partagé avec mes compatriotes. Il y a des gondoles prises dans des canaux  de sciure d’acier.

– Cette confusion vous l’avait cherché dans les échecs et mathématique?

Il me semble que les échecs et les mathématiques sont d’une grande richesse et complexité mais qu’ils obéissent à des règles. On saisit un fil d’Ariane qui fait défaut dans le réel. Ils me servent à maîtriser le chaos  afin de respecter la conciliation des contraires. Toute beauté est endormie.

– Grâce a cette passion pour les échecs vous avez découvert Politika et appris cyrillique, pour lire des analyses des partie de Gligoric, Ljubojevic et les autres ?

Pendant des dizaine d’années j’ai lu  votre journal. Précisément sa chronique échiquéenne. Je la jugeais la meilleure au monde. J’étais (et je reste) ami de tant de grands maîtres  de chez vous. Je les admirais. Au cours des  championnats du monde par équipes ils luttaient toujours pour la première  place.  La meilleure revue  était aussi à Belgrade.  Je me suis appliqué à déchiffrer l’écriture cyrillique. Pour recevoir quelques miettes du festin.  Le maître n’explique pas il décrit.

– «La vie est la mémoire et l’homme est le hasard » – écrivez-vous avec deux autres fondateurs du groupe Panique,  Topor et Jodorowski en ‘62. …  Les souvenirs sont essentiels pour votre inspiration ?

Je ne  parlerai pas comme Brecht. Je ne m’appuierai pas non plus sur des théories didactiques. Je pars de mon expérience. Ma « circonstance ».  Et si mon texte est abouti, c’est qu’il s’est élevé à l’universel … toute modestie mise à part. Voluptas est fille de Cupidon et Psyché.

– La perversion au sacré est au cour de votre ouvre… Comment vous vivez l’époque ou l’idée de Dieu est de retour dans sa forme dogmatique ?

Si Dieu existe, il ne peut qu’être du côté de la liberté.  A-t-il créé le mal précisément pour pouvoir lui-même avoir le choix ? Dieu serait-il  le plus fidele des anarchistes ? Rêve-t-il pour ne pas s’ennuyer pendant son sommeil ?

– Le monstrueux est très présente dans votre ouvre. Comme des peintres Francis Bacon, Dado et Lucian Freud vous avez développé une esthétique de la monstruosité, de laideur, jusqu’à repoussant,  en prêchant le droit d’être différant….

Sans  différence il n’y a pas de vie. Donc   de contradiction… richesse…  liberté. Même de l’athéisme je ne fais pas un article de foi.

– En arrivant en France votre famille est devenu la famille artistique – Ionesco, Beckett, Adamov, Dali, Picasso, Bunuel, Warhol, Kerouak…. Quels souvenirs gardez-vous de cette époque…

Des souvenirs éblouissants. Immérités. Nous étions tous des «desterrados». Des étrangers. Beaucoup  ont donné à l’Ecole de Paris ses titres de noblesse. Nous prouvions qu’il faut avoir des jambes , pas des racines. Leur imagination n’a jamais pris de ventre.

– Vous étiez proche de Beckett, Ionesco, Adamov, Bunuel, Borges, à qui vous avez consacré une film. Quels souvenirs gardez-vous d’eux ?

J’ai aimé leur humour. Leur génie.  Et je  déplore le tragique de leur vie,  par exemple dans le cas d’Adamov. J’ai aimé jouer aux échecs avec Beckett ;  me lancer dans des  conversations labyrinthiques avec Ionesco ;  savourer notre connivence   avec Buñuel ou Borges. Leurs détracteurs courent derrière la poésie : je parie pour elle.  

– Beckett est sorti de silence dans une lettre envoyé aux vos juges, où il a écrit que vous souffrez déjà suffisamment « pour nous donner une ouvre «. Est-ce qu’il n’a pas parlé plutôt de lui ?

Beckett parlait de lui en poète. En créateur qui est passé par là.  Il savait à quel prix on parvient à ressusciter une parcelle de vérité. La vérité est affreuse.  Le philosophe fixe à l’art la mission de nous éviter de succomber en apprenant à connaître cette vérité. Le noyé a l’eau à la bouche.

– Aujourd’hui votre admiration porte à Umberto Eco, Kundera, Dario Fo, Louis Bourgeois, et récemment Houellebecq….

Par exemple ,je vais voir tous les ans Louise Bourgeois à New York .Je viens de lui remettre le titre de commanderesse exquise dans l’ordre de la Grande Gidouille des pataphysiciens. Elle appelle un chat un chat , et le mouton un lion.

– Où  c’est trouve la révolte aujourd’hui ?

Il me semble que peut-être aujourd’hui la révolte, comme toujours ,se trouve dans la volonté et la nécessité de penser par soi-même et de fuir le conformisme quel qu’il soit. Mais les fans du monochrome déclarent : l’occasion est mauve.

– Vous avez reçu à l’époque le Grand prix du Festival Bitef à Belgrade, aux lieux de Adamov, pasque il a porté des sandales ?

Oui, c’est une légende qu’a  racontée   à  ce moment-là un narcissique séduit par l’amour propre. Mais en réalité je n’ai jamais cru à sa version  « drôle ».

– Est-ce que Belgrade a montre son coté conformiste, autant plus q’il s’agit d’une festival du théâtre dit avant-garde…(Vous le comparé au festival du Cannes…)

Tout au contraire , le théâtre s’y est montré dans tout son éclat avec Mira Trailovic et son équipe.  Le plus rénovateur et exigeante  a été  représentée dans sa diversité et sa richesse. A la fin du sixième jour, Dieu créa le blog et se reposa.

-Est-ce que la première  mondiale de « l’Adieu aux dinosaures » sera occasion de vous voire à Belgrade ?

Oui , bien sûr , je tiens absolument à être présent pour la première de l‘ « Adieu aux dinosaures » , et à rendre à Boba l’hommage qu’elle mérite . La création de ma pièce est bien la meilleure réponse que je puisse faire à votre question précédente. L’avenir… déjà !